Održiva potrošnja i proizvodnja

Održiva potrošnja i proizvodnja (Sustainable consuption and production /SCP/) stavljena je na političku agendu 1992. godine na Konferenciji za razvoj i zaštitu životne sredine Ujedinjenih Nacija u Rio de Ženeiru. Globalno, politički okvir aktivnosti za održivu potrošnju i proizvodnju zasnovan je na obavezama preuzetim na Svetskom samitu u Johanesburgu 2002. godine i Marakeš procesu pokrenutom 2003. godine. Strategija EU, Sustainable Development Strategy iz 2006. godine, identifikuje održivu potrošnju i proizvodnju kao jedan od sedam najvažnijih izazova, tako da se u EU sada razvija Akcioni plan za održivu potrošnju i proizvodnju. Važnost održive potrošnje i proizvodnje prepoznana je i okviru procesa Environment for Europe. U Kijevskoj deklaraciji, 2003. godine, Ministri za zaštitu životne sredine podvukli su: .

.. važna je primena obrazaca održive potrošnje i proizvodnje i ohrabrivanje regiona, subregiona i zemalja za, gde je to moguće, pokretanje programa da ubrzaju ovaj proces.

Održiva potrošnja i proizvodnja definisana je kao:

...holistički pristup minimiziranja negativnog uticaja na životnu sredinu putem produktivnih-potrošačkih sistema u društvu. Održiva potrošnja i proizvodnja imaju za cilj maksimalizaciju efikasnosti i efektivnosti proizvoda, usluga, investicija tako da potrebe društva se zadovoljavaju bez negativnog uticaja na mogućnost zadovoljavanja potreba budućih generacija. (Norveško ministarstvo za zaštitu životne sredine, 1994)

Koncept održive potrošnje i proizvodnje zasnovan je na tri stuba održivosti: ekonomiji, društvu i životnoj sredini. Društvena dimenzija ovog koncepta vodi računa o jednakosti u i između generacija, kao što vodi brigu o zaštiti potrošača. Ekonomska i dimenzija zaštite životne sredine opisana je u Kijevskoj deklaraciji kao „razdvajanje ekonomskog rasta od degradacije životne sredine putem promocije, istovremeno, i ekonomskog rasta i zaštite životne sredine".

Sama održiva potrošnja је termin koji obuhvata velik broj pitanja i to: zadovoljenje potreba, unapređenje kvaliteta života, poboljšanje efikasnosti, povećanje upotrebe energije iz obnovljivih izvora, minimiziranje otpada. Ona sadži persektivu životnih ciklusa uz brigu o dimeniziji jednakosti. Centralno je pitanje kako integracijom ovih sadržilaca obezbediti iste ili bolje usluge i za sadašnje i buduće generacije, istovremeno, neprekidno smanjujući štetu po životnu sredinu i rizik po ljudsko zdravlje.

Stoga je ključno pitanje do koje mere neophodno poboljšanja kvaliteta životne sredine može biti dostignuto zamenom efikasnijih i manje zagađujućim dobrima i uslugama (obrasci potrošnje), a do koje redukcijom količine upotrebljavanih dobara i usluga (nivoi potrošnje). Politička realnost u demokratskim društvima je takva da će biti mnogo lakše promeniti obrasce potrošnje nego veličinu potrošnje, iako oba pitanja treba da budu adresirana.

U osnovi savremenog razmišljanja o održivoj potrošnji je sve veća svest da reforme nacionalnih ekonomskih politika koje obezbeđuju dobra i usluge moraju da sadrže i troškove zaštite životne sredine kao i da se što više stimulišu obrasci održive potrošnje i proizvodnje. U isto vreme, države sveta nastavljaju da povećavaju svoje prihode i bruto nacionalne dohotke. Moguće je da se povećavaju prihodi uz istovremeno smanje upotrebe resursa. Iako, ostaje rizik da će povećanje obima potrošnje biti važnije od unapređenja energije i povećanja efikasnosti.

Biće i situacija u kojima će se mogućnosti za ekonomski rast naći u konfliktu sa pravcem održive potrošnje. Svi treba da budu svesni takvih konflikata. Ali, ako treba da se dostigne održiva potrošnja, od velike je važnosti da se u ovakvim slučajevima održivost stavi na prvo mesto.

Postavljanje temelja za akciju

Međunarodni koncenzus za promenu obrazaca potrošnje i proizvodnje nedvosmisleno je pokazan. Napori u okviru programa međunarodnih aktivnosti zahtevaju osnivanje snažne osnove podrške politika primene obrazaca održive proizvodnje i potrošnje, a posebno je neophodno:

• - objašnjenje globalnih, regionalnih, nacionalnih i lokalnih napora za potrošnju i proizvodnju poput planiranja ekoloških kapaciteta. Priroda i skala ekoloških problema nastalih pojedinim obascima i obim potrošnje trebaju da budu poznati.
• - veća tačnost u definisanju ključnih koncepata, kao i u razdvajanju nivoa, obrazaca i distribucije potrošnje.
• - veće razumevanje socijalnih, demografskih, ekonomskih, etničkih, kulturnih i tehnoloških upravljača obrazaca potrošnje.
• - povezivanje akcija na mikro-nivou (na primer pristup životnih ciklisa proizvodnog menadžmenta) sa analizom upotrebnih kapaciteta na makro-nivou.

 

Povezivanje proizvodnje sa potrošnjom

Dostizanje obrazaca održive proizvodnje i potrošnje, globalno, zahteva jasnu strukturnu promenu na duži rok. Znatni napori već su preduzeti od strana vlada, radnika, biznisa i nevladinih organizacija za dostizanje održiljivijih obrazaca proizvodnje. Nove mogućnosti za poboljšanje životne sredine omogućene su stavljanjem akcenta na potrošnju. Ovaj pristup zasnovan je na uticaju na odluke koje se donose u toku životnog ciklusa određenog dobra ili usluge od strane građana, industrije i vlada, tako da šteta životnoj sredini se progresivno smanjuje na nivo i u okvir prirodnih granica. Cilj je povećavati izbor krajnjem kupcu - bilo da su to pojedinci, kompanije ili javna preduzeća - da imaju mogućnost izbora održive potrošnje.

Evidentno je da mnogi zabrinjavajući trendovi po životnu sredinu su u velikoj meri rezultat miliona pojedinačnih životnih odluka. Ali ne treba gubiti iz vida da fokus na krajnjem kupcu ne menja osnovnu podelu odgovornosti različitih aktera. Vlade treba da obezbede preklapanje okvira podrške, infrastrukturu, regulacije i vodstvo koje će omogućiti drugim akterima da preuzmu sosptvene odgovornosti za svoj deo lanca od proizvodnje, potrošnje do odlaganja. Biznis sektor najodgovorniji je da upravlja životnim ciklusima dobara i usluga koji obezbeđuje na način da se ne šteti životnoj sredini. Javna preduzeća i biznis, pored toga, koriste velike količine energije i prirodnih resursa, uz to generišući ekvivalentan nivo zagađenja i otpad. Na same potrošače, na njihove odluke, mnogo utiču reklame i drugi ekonomski i strukturalni mehanizmi kontrole koje imaju biznis i vlada.

Da bi bila uspešna, akcija promene obrazaca krajnjih kupaca zahteva efikasnu podršku, adekvatne i dostupne informacije, dostupne alate, sisteme društvene podrške i kulturne norme koje nagrađuju obrasce održive potrošnje.

Vlade

Akcije od strane upravljača na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou važne su da odabiraju adekvatne obrasce prema zahtevima, stoga su ključne za dostizanje održivosti. Izazov za vlade je da postignu stvarne sinergije u kombinovanju različitih tipova instrumenata da bi promenili zahteve.

Vlade imaju centralnu ulogu u korekciji tržišta kroz donošenje uredbi, društvenih i ekonomskih instrumenata. Istovremeno, vlade trebaju, takođe, da vode korekcije i svoje ekonomske i sektorske politike da bi obezbedile da subvencije koje obezbeđuju ne podržavaju neodržive obrazce potrošnje i proizvodnje. Kao glavni potrošač, javna preduzeća mogu pomoći u oblikovanju tržišnih uslova primenom ekoloških kriterijuma i ciljeva u svojim nabavkama, obezbeđivanju usluga i administrativnim aktivnostima.

Lokalne samouprave

Mnoge lokalne samouprave su donele sopstvene lokalne planove u skladu sa Agendom 21 u kojima integrišu pitanja zaštite životne sredine sa razvojnim pitanjima u svojim sredinama. Kao deo ovog procesa, održiva potrošnja može biti osnaživana sledećim akcijama:

Lokalne samuprave kao potrošači

• uzimaju u obzir kriterijume i ciljeve za zaštite životne sredine u javnim nabavkama, obezbeđenju usluga i administracije.

 

Unapređenje razumevanja i analize

• Promocija edukacije i informativnih programa koji pomažu promeni životnih stilova u svim segmentima društva, posebno usmeravajući ih na omladinu.

 

Primena alata za promenu ponašanja

• Koristiti mehanizme planiranja upotrebe zemljišta i obezbediti lokalne usluge na način da podržavaju promene životnih stilova (na primer planirane politike za smanjenje rastojanja i zavisnosti od energetski zahtevnog transporta).
• Obezbeđenje dostupnih sadržaja za separaciju kućnog otapada kao i kompostiranje organskih otpadaka, unapređenje dostupnosti i kvaliteta informacija o kućnom otpadu.
• Razmisliti strategije lokalnog razvoja u saradnji sa lokalnim biznisom, zajednicama i nevladinim organizacija u cilju podstreka održive potrošnje i proizvodnje.
• Promocija lokalnih usluga koje imaju neznatan uticaj na životnu sredinu.
• Preispitati lokalne takse i potraživanja (na prime za vodu i otpad) u skladu sa punom cenom očuvanja životne sredine.

 

Monitoring, evaluacija i preispitivanje performansi

• Usvajanje specičnih ciljeva i upotreba indikatora za monitoring promene u potrošnji i proizvodnji istovremeno i svih sektora u zajednici.

 

Nacionalne vlade

Nacionalne vlade imaju širok spektar važnih odgovornosti, uključujući postavljanje analitičkih i političkih okvira za održivu potrošnju (uključujući dinamičke tržišne uslove), ustanovljavanje efikasnih stimulansa, infrastrukture i informacije koje omogućuju potrošačima izbor održive potrošnje, prednjačenje kroz politike javne nabavke, i upotrebu indikatora u cilju merenja progresa. Sledeća osnaživanja javnih politika treba da bude preduzeta:

Vlade kao potrošači

Utiču na sveobuhvatne zahteve za dobra i usluge kroz usvajanje ekološke strategije za politike nabavki i obezbeđenje usluga i administracije.

Unapređenje razumevanja i analize

• Pokretanje procesa otvorenih razgovara u cilju generisanja zajedničke vizije održive potrošnje, zasnovane na aktivnoj participaciji različitih segmenata društva.
• Preispitivanje istraživačkih i razvojno tehnoloških programa u cilju obezbeđivanja njihove konzistentnosti za ciljevima dostizanja održive potrošnje.
• Integracija vrednosti prirodnih resursa sa faktorima zaštite životne sredine u sistem nacionalnog budžeta.
• Preduzimanje istraživanja i analiza za identifikaciju gde su to objektivne mere najefikasnije u promeni obrazaca potrošnje i proizvodnje.
• Izučavanje odnosa demografskih dinamika i promene obrazaca potrošnje i proizvodnje (na primer (na primer veličinu domaćinstava).
• Objašnjenje odnosa neodržive proizvodnje i potrošnje sa jedne strane i demograskih dinamika, uredbi, standarda i ekonomskih podrstreka u cilju posvajanja i kontrole prirodnih resursa sa druge strane.
• Uspostavljanje široko zasnovanih radnih tela za uspostavljanje ciljeva za usavršavanje performansa životnih ciklusa pojedinih dobara i usluga.
• Podrška udruženjima građana u njihovom uključivanjau u promociji održive proizvodnje i potrošnje.

 

Primena alata za promenu ponašanja: regulacione mere

• Razvoj sveobuhvatne proizvodnih politika, i to kroz proširnje proizvođačkih odgovornosti da bi se usmerili ka recikliranju, ponovnoj upotrebi, postojanosti i efikasnosti proizvoda.
• Izrada neobavezujućih sporazuma sa industrijskim sekotorom za ključna pitanja održive potrošnje i proizvodnje, i praćenje ovih dogovorenih ponašanja.
• Istaživanje sprovođenja usvajanja ili proširivanja transparetnosti uticaja životnih ciklusa proizvoda na životnu sredinu.
• Istraživanje područja za upotrebu politika nagrada za stimulaciju većeg izbora u prijateljski prema životnoj sredini nastrojenim dobrima i uslugama.
• Razvoj strategija za razvijanje održivih zgrada i konstrukcionih praksi.
• Preispitivanje postojećih uredbi i standrata koji mogu predstavljati smetnju održivoj potrošnji.
• Osnaživanje razvoja tržišta sekend hand proizvoda.

 

Primena alata za promenu ponašanja: ekonomska podrška

• Reforma fiskalne i politike cena za uključivanje troškova zaštite životne sredine tako da efikasna podrška bude data za održivi potrošnju i proizvodnju, i istovremeno efikasno ublažavanje mera.
• Oporezivanje rada promeniti u oporezivanje upotrebe resusa i štete nanete životnoj sredini, motivišući veću efikasnost, smanjiti zagađenje, osnažiti tržište čistijih tehnologija i stvarati nova radna mesta.
• Prekinuti sa subvenicijama koje podržavaju neodržive obrasce potrošnje i prozivodnje.
• Preispitati programe kapitalnih investicija, posebno one za urbani razvoj, saobraćaj i energetsku infrastrukturu, putem primene strateške procene životne sredine u planovima, politikama i programima.
• Izučavati načine na koje potrošačke i proizvođačke obavezujuće pravila mogu biti osnaživane da omogućuju bolji podsticaj održivoj potrošnji i proizvodnji.

 

Primena alata za promenu ponašanja: društveni instrumenti

• Podržavati razvoj pravila ponašanja u cilju kontrole neadekvatne upotrebe životne sredine u reklamama.
• Razvijati javne edukacione kampanje za podizanje svesti javnosti o uticaju razni životnih stilova na životnu sredinu, opcije za unapređenje i veću korist od održive potrošnje.
• Podržavati i promovisati uspešne društvene inovacije za promociju održive potrošnje.
• Obezbediti informacije i preporuke o uticaju kućnog budžeta na životnu sredinu i potrošakih obrazaca neophodnih za podršku održivih životnih stilova.
• Pobribuniti se da transparentnost, pristup i kredibilitet programa eko-obeležavanja nediskriminišu strane proizvođače i istražiti mogućnosti uzajamnog prepoznavanja.
• Razviti programe eko-obeležavanja u cilju promocije stalnog napredovanja performansi proizvoda.
• Podržavati rad udruženja potrošača i njihov rad na razvoju ekoloških testiranja proizvoda.

 

Monitoring, evaluacija i prispitivanje performansi

• Razvijati uporedive indikatore i metodologije za merenje progresa ka održvoj potrošnji, uključujući efikasnost, efektivnost i uticaj preduzimanog merenja.
• Ustanoviti siteme za regularna preispitivanja preduzimanih mera i dostignutog napretka, i uspostavljanje komunikacije sa CSD (Komisijom za održvi razvoj) za učešće i podršci procesa povremenog ili godišnjeg izveštavanja.

| | | | | | | | | |